Према извештајима, микроорганизми способни да разграђују боју првенствено укључују бактерије, плесни, квасце и алге. Главни кривци за кварење боје су грам{1}}негативне бактерије-посебно припадници родова *Ентеробацтер* и *Псеудомонас*-а не плесни, како се обично верује. Насупрот томе, микроорганизми који се размножавају на филму боје *након* наношења су претежно плесни и алге. Стога, најкритичнији корак у спречавању кварења боје је сузбијање грам-негативних бактерија-нарочито врста *Ентеробацтер* и *Псеудомонас*; ово имплицира да би биоциди и конзерванси додати боји треба да буду оптимално ефикасни против ових специфичних грам{8}}негативних бактерија. Ако је циљ да се спречи раст буђи и на осушеном филму боје, треба додати „суви-филм” средство против плесни заједно са конзервансом; употреба ова два агенса у комбинацији обезбеђује континуирану антимикробну заштиту током целог животног циклуса боје. У случају боја за морско дно, алгицид се такође мора уградити да би се спречио раст алги.
Одабир биоцида, конзерванса и плијесни за примену боја захтева пажљиво разматрање следећих критеријума:
(1) Антимикробна активност-широког спектра, висока ефикасност, дуготрајна-потентност и стабилност у пХ опсегу од 6 до 10.
(2) Безбедност: не-токсична или ниска-токсичност за људе, заједно са добром биоразградљивошћу.
(3) Хемијска инертност: не сме да реагује са другим компонентама боје и, када се филм боје формира, не сме да угрози физичка или хемијска својства филма.
(4) Мала испарљивост, одлична компатибилност са формулацијом боје и лакоћа дисперзије.
(5) Добра укупна стабилност, укључујући отпорност на УВ зрачење, топлоту и оксидацију.
(6) Лакоћа примене и разумна{1}}економичност.
Историјски гледано, једињења као што су органомеркуријали, органотин, органоарсеник, фенолни деривати (укључујући халогенизоване феноле) и формалдехид су се обично користила. Претходне категорије-органо-меркуриали, органотин и органоарсеницалс-у великој мери су уклоњене због њихове високе токсичности и утицаја на животну средину; њихова употреба је сада ограничена на ограничене примене, као што су боје за дно против обраштања у мору. Формалдехид се, у међувремену, суочава са ограничењима употребе због своје велике испарљивости, високе хемијске реактивности и инхерентне токсичности. Од 1970-их, примарни биоциди и конзерванси који се користе у индустрији укључују натријум пентаклорофенат, карбендазим, хлороталонил, тирам, винклозолин и дитиоцијанометан. Натријум пентаклорофенат, због своје високе токсичности, забрањен је за употребу. Неколико каснијих алтернатива показује лошу растворљивост у води и субоптимална антимикробна и конзервансна ефикасност; задржавају ограничено присуство на тржишту искључиво због ниске цене. Тренутно, и домаћи и међународни трендови фаворизују употребу антимикробних конзерванса који су високо ефикасни, -широког спектра, ниске-токсичности и растворљиви у води{11}. Ова класа биоцида показује високу антимикробну моћ (обично, минимална инхибициона концентрација-МИЦ-активног састојка против микроорганизама спада у распон од неколико десетина делова на милион) и широк спектар деловања (ефикасан против бактерија, плесни, квасаца и алги). Штавише, они су безбедни и поуздани (углавном имају орални ЛД50 код пацова који прелази 1000 мг/кг). Једињења изотиазолинона представљају нову и одличну класу антимикробних агенаса, коју карактерише њихова безбедност, -активност широког спектра, висока ефикасност и ниска токсичност.
